U javnom diskursu često se pojavljuju teze o „ruskoj mreži“ koja kontroliše političke aktere u Srbiji. Najnoviji primer su izjave profesora Ivana Videnovića u nedavnom intervjuu za sarajevske Vijesti, u kojima se protestno studentsko i građansko nezadovoljstvo opisuje kao deo sveobuhvatnog ruskog uticaja.

Glavne tvrdnje iz intervjua

U ovom medijskom nastupu istaknuto je nekoliko ključnih tvrdnji koje su zahtevaju reakciju javnosti:

• Da su studentski pokreti navodno „izgubili demokratski karakter“ i da ih kontrolišu ruske strukture.
• Da u državnim institucijama zapravo deluju „ministri i visoki službenici“ pod uticajem Moskve.
• Da je Srpska pravoslavna crkva prikazana kao „podređena“ uticajnim strukturama iz Rusije.
• Da su idealni scenariji za inostrane aktere revolucija po obrascu drugih država.

Zašto su takve teze problematične

Redukcija kompleksnih procesa

Politički, društveni i ekonomski problemi redovno se prejednostavljuju kada se traži „spoljni krivac“. Kada naučni autoritet koristi apstraktne i senzacionalne formulacije bez preciznih dokaza, to urušava kredibilitet ekspertize i otežava utvrđivanje činjenica.

Šabloni narativa

Slične tvrdnje o „spoljnom uticaju“ viđane su više puta u regionu — u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji — u trenucima kada unutrašnja kriza zahteva jednostavno objašnjenje. Bez konkretnih imena, dokaza i verodostojnih dokumenata, takvi narativi ostaju retorički instrument, a ne uverljiva analiza.

Otvorena pitanja

Najvažnije pitanje ostaje: gde su konkretni dokazi — spisak „ministra podređenih obaveštajnim službama“ ili verodostojni izvori koji podržavaju ove tvrdnje? U odsustvu javno dostupnih dokaza, takve tvrdnje zahtevaju dodatnu proveru i otvorenu stručnu debatu.

Diskusija o spoljnom uticaju i geopolitičkim vezama mora da se vodi na temelju dokaza i argumentovane analize. Izjava “eksperta” može da pokrene važne teme, ali kada se koristi retorika umesto dokaza — gubi se sadržaj koji građani očekuju od stručne rasprave. Kada profesor fizike pretvara složene društvene procese u skup teorija zavere, to diskredituje i stručnu zajednicu i samu diskusiju.