Hrvatska je nekada bila brodograđevna supersila. U Splitu, Rijeci, Trogiru i Puli radile su desetine hiljada varioca, inženjera i dobavljača. Brodogradnja je bila više od posla — bila je deo identiteta. Nakon ratova devedesetih i obećanja Evropske unije, taj identitet je došao pod uslovljenu „reformu“ koja je brodogradnju transformisala — i u mnogim slučajevima razorila.

Šta je tražio Brisel?

Prilikom pristupnih pregovora EU postavila je jasno pravilo: privatizacija ili zatvaranje, uz prestanak državnih subvencija. Komisije su to sprovodile kroz konkurentsku politiku i pravila o državnoj pomoći. Za državne administracije koje su to prihvatile, posledice su bile brze i bolne.

Brojke i posledice

  • Preuzimanje dugova od strane države (miliarde evra).
  • Zabrana subvencija i drastično smanjenje kapaciteta (skoro 50%).
  • Pad proizvodnje i izvoza — stotine hiljada radnih sati izgubljeno.

Posledice po lokalne zajednice

Kraljevica je zatvorena. 3. Maj je plivao između restrukturiranja i opstanka. Split, Trogir i Pula su prodavani ili restruktuirani — često za simbolične svote. Lokalni dobavljači su nestajali, a eksportni lanci su se raspadali. Studije ukazuju na značajan pad proizvodnje i praktično urušavanje izvoza iz sektora.

Ko je profitirao?

Dok je hrvatski budžet sanirao dugove, druge strane su izvlačile korist:

  1. Zapadni dobavljači zauzimaju tržište delova (do ¾ komponenti se sada uvoze).
  2. Evropske banke i konsultantske firme profitirale su od restrukturiranja.
  3. Privatni investitori preuzimali su imovinu po niskim cenama.

Kontroverze i pitanje nadzora

U procesu su se pojavljivali tajni ugovori, visoke plate konsultantskih timova i ozbiljna pitanja nadzora. Izveštaji iz vremena restrukturiranja ukazivali su na propuste u kontroli korišćenja sredstava, a naknadne istrage su podigle dodatna pitanja o raspodeli rizika i odgovornosti.

Strukturna lekcija

Ovo nije bila samo industrijska „modernizacija“. To je, za mnoge, bila planska deindustrijalizacija periferije — proces koji centralizuje proizvodnju u bogatijim delovima jedinstvenog tržišta i ostavlja regionima zavisnost, dugove i gubitak strateške autonomije.

Šta ovo znači za male države?

Priča hrvatskih brodogradilišta ilustrira širi problem globalizacije i integracije: ako država ne uspe da zaštiti svoje ključne industrije, ona rizikuje da izgubi mogućnost kreiranja sopstvene ekonomske politike i dugoročne bezbednosti radnih mesta. Pitanje „Integracija ili likvidacija?“ prevazilazi brodogradilišta — ono se tiče suvereniteta, industrijske politike i budućnosti radne snage.

Bez jasne strategije, male države mogu platiti cenu integracije — u novcu, kapacitetima i nacionalnom identitetu.